Dragi svi, dobro došli na novu web destinaciju: nikolaugrinovic.com.
U ovom nevremenu od vremena, kada se malo šta može uživo i na rastojanju manjem od dva metra, biram da vam predstavim sebe na sigurnoj distanci, u još jednom virtuelnom obliku. ’Ko velim – kad ću ako neću sad.
Kad imaš posla – ćuti i radi, dela će govoriti umesto tebe.
Kad posla nemaš – hvali se onim što je bilo nekada.
Život od stare slave.
Stoga, eto mene, eto vas, i moj “self marketing” može da počne.
Kao neko ko je pola čovek- pola arhivsko skladište, veoma me raduje što ću, ovde, na jednom mestu, imati svojevrstan portfolio svih svojih profesionalnih glumačkih angažmana. Sinopsisi i fotografije dragih mi predstava koje više ne igram, i onih koje su aktuelne ( mada ni njih trenutno ne igram, znamo i zašto), bilo da je u pitanju večernja scena ili ona za decu, biće od mene daleko samo nekoliko klikova. Zvuči prilično utešno za nekog ko voli da boravi u prošlosti.
Zovite me doživotnim čuvarom sećanja.
Drugi, manje sentimentalan i narcisoidan razlog za pokretanje ovako nečega, dolazi iz potpuno praktičnih, pobuda posla – mnogo će jednostavnije biti na razne kastinge slati kopiran link na kojem se mogu naći sve potrebne informacije o meni: od broja cipela i toga da sam vešt u plesu i na rolerima, do palete fotografija i kratkih video uradaka.
Vreme je da se kaže zbogom mukotrpnom kopanju po hard disku, prebacivanju na komp, pa na mail, u situacijama kad net obavezno koči.
No, čekam da ovu novu normalnost ponovo trampimo za staru nenormalnost, pa ćemo videti hoće li ovakva organizacija stvari doneti uspeha.
Rubrike za film i televiziju (akcentujte je kako hoćete) su prazne, i nestrpljivo prizivaju da se i njima dogodi nešto lepo i kvalitetno. Ja sam po tom pitanju prilično strpljiv, što se izgleda ne može reći za moju rodbinu, prijatelje, poznanike. Mislim da će, ukoliko se u skorije vreme ne pojavim na TV-u, početi ozbiljno da sumnjaju u to da sam uopšte glumac.
Mnogo puta sam čuo da je, u ovoj digitalnoj eri, sajt postao ekvivalent nekadašnjoj vizitkarti.
Dok sam istraživao, stvarajući sliku o tome kako bih želeo da izgleda moja vizitkarta, shvatio sam da je mnoge moje kolege, koje su starije, daleko iskusnije i uspešnije, priznate i etablirane, zapravo nemaju. Istina, kao takvima, možda im više nisu ni potrebne, a možda imaju svoje agente pa su oni njihove vizitke.
Kakogod, jedan doajen našeg glumišta, koji se okušao i na internacionalnom tržištu, imao je formu i dizajn koji su mi poslužili kao inspiracija. Neću ga imenovati, ali možda ćete pogoditi ako znate da je njegov sajt bio nekako napredniji od drugih, da ne kažem – brži, jači, bolji.
Sa tim pimerom, celokupnim sadržajem i četiri nijanse ( trula višnja, staro zlato, crna i bela) došao sam pred svog programera, mog komš’u, Slobodana, Bobu Golubovića i – Voila! Sajt je pred vama.
Ovom mini vodiču ( na francuskom – guider ), dodajem karticu „aktuelno“, koja će pored zvaničnih obaveštenja i izveštaja o mojim poslovnim aktivnostima, sadržati i formu blog-a. Ovde ću vam se obraćati kad god budem imao potrebu nešto da napišem, skrivajući se iza bradatog pseudonima.
Malo mistike kao začin slovima.
U tom literarnom poduhvatu, moja nagrađivana kratka priča mi drži stranu i hrabri me da nastavim.
„Reči, reči“, mučile su Trepljeva. I Trigorina. (ili je to bila Nina?)
Dve u ovom tekstu su na francuskom, ničim izazvane ( na stranu moja ljubav prema nastavnici francuskog). Možda je to od jučerašnjeg gledanja filma Vudija Alena, čija se radnja odvija u Parizu („Midnight in Paris“).
U njemu pisac (Owen Wilson) smatra kako je rođen u pogrešnom vremenu, čežnjivo zamišljajući sebe u dvadesetim godinama dvadesetog veka.
Hm, zvuči poznato.
Elem, kada mu ponoćna magija grada svetlosti omogući vremeplov, on saznaje da i stanovnici epohe s početka minulog veka, smatraju da je neko prošlo, renesansno doba bilo bolje za život.
Što reče muzičar Marko Louis: „Uvek je nekako lepše tamo gde nisi“.
Kad smo kod vremena, ovo naše je varljivo i nesigurno.
Što se mene u njemu tiče, jedno je sigurno: na ovoj adresi me uvek možete naći, bez da se predhodno najavite.
Ne morate da zvonite i kucate, samo banite.
Na ulazu se ne izuvajte i ne brinite: neću vas prskati Asepsolom, niti vas terati da perete ruke.
Virtuelna normalnost, iako podložna virusima, još uvek nije u opasnosti.
I zato, u stilu drugog neponovljivog Golubovića iz ovog teksta, čuvene Riske u tumačenju prve i poslednje – Radmile Savićević, još jednom želim dobrodošlicu:
„Izvol’te u salonu!“.
Iliti, prilagođeno trenutnim potrebama:
„Izvol’te na sajtu!“.
N. U.