30. decembar 2023.
Sinoć sam prvi put igrao predstavu u Miloševcu, selu moje majke, gde sam, kod babe i dede, provodio najlepše dane svog detinjstva.
U Dom kulture, koji se nalazi u samom centru sela, nisam ušao još od onda kad me je deda vodio da gledam Đošu i Tiku Špica, u jeku njihove televizijske popularnosti, nakon “Porodičnog blaga”. Tika mi se potpisao na ruci, pa je posle danima nisam prao, da se autogram ne izbriše, a kad je krenuo da bledi, prelazio sam i sam hemijskom. Da podebljam.
Ponovo sam bio tu. Došlo je mnogo dece. Velika sala ispunjena do poslednjeg mesta.
Baba i deda – specijalni gosti.
Iza scene – pucketa vatra u peći, dok su članovi plesnih, muzičkih i drugih sekcija, izvodili novogodišnji program, koji je prethodio predstavi.
Koliko lepote, koliko radosti, koliko duše!
Sa najvećim brojem hraniteljskih porodica u Srbiji, i centrom za ostavljenu, odbačenu i napuštenu decu, Miloševac je oduvek bio, i dalje je – selo sa najvećom dušom.
Još živo pamtim igre sa devojčicom koju je neko vreme gajila moja baka, dok je nije usvojio jedan stariji bračni par iz Beograda.
Miloševac – dom svakog deteta.
Selo – roditelj.
Selo – hranitelj.
***
Posle bakine jutarnje kafe, iz malih šolja, prošetao sam do stepenica u dvorištu, koje vode ka dedinom tavanu.
One su bile moja prva scena.
Svašta sam nešto izvodio na tom betonskom kvadratu, zamišljajući mnogo ljudi u prostranom dvorištu pred sobom.
Čuo sam njihove aplauze.
Večeras nema potrebe da ih zamišljam.
Velika scena Narodnog pozorišta je, kažu – rasprodata.
Dok putujem ka Beogradu, ogrnut setom, ostaje samo jedno pitanje:
mogu li i večeras, na najvećoj pozornici, da se zaigram tako slobodno kao onda,
na betonskom kvadratu dedinih tavanskih stepenica?
Kako bi bilo dobro!
Kako bi to bilo dobro ..
.. kad bih mogao tako da se zaigram..
***
Pre nego što sam napustio scenu, skriven crvenom kapom i belom bradom,
glasom vremešnog, punačkog čoveka,
malim Miloševčanima, potpuno iznenada, izgovorio sam:
“Nikada nemojte prestati da verujete u čuda!”
Malo je replika koje sam odaslao sa više vere.
Valjda zato što se sve podesilo.
I vreme i mesto.
Jer, ako igde možemo da svedočimo tome
kako je život čudo,
onda bi to,
bez svake sumnje,
morao biti
Miloševac.
N. U.