Slovo nad odrom,
30. april 2026., Miloševac
***
Poput mačke koja ima devet života, deda je vešto varao smrt punih osamdeset šest godina.
Sedam puta se nalazio na operacionom stolu – dva kuka, kičma, podlaktica, kila..
Sedam puta opijan, kako je govorio, misleći na uvođenje u anesteziju, plus intervencija na oku, laserom, kojoj je pridavao najmanji značaj, ali i vezivanje creva od pre koju godinu, gde je jedva pretekao.
Sa svakog od tih poduhvata, vraćao se oran, glasan, vedar, spreman za šalu, radan, vitalan, sa novom nevidljivom medaljom na grudima, kojom se dičio, a koja je svedočila njegovu pobedu.
Smrt je dakle, u njemu imala ozbiljnog, neuništivog protivnika, te joj ništa drugo i nije preostalo nego da mog deda Miru napadne, kukavički, iznenada, u miru jedne aprilske večeri, nakon odgledanog derbija i spremnih sutrašnjih planova oko posla u bašti, koje, ispostaviće se, deda nikada neće stići da oposli.
Miroslav je načinom na koji je vodio svoj život bio primer hrabrosti, čelične izdržljivosti, upornosti, energije, koja je uvek hrlila napred i za koju poraz nije bio opcija.
Više od poslednjih dvadeset godina svoga života, jednom godišnje odlazio bi u Banju, na rehabilitaciju – lekcija o disciplini, o brizi prema sebi i sopstvenom zdravlju.
Babi je Banja tih desetak dana dolazila na kuću, kad deda ode, iako je svo njeno zdravlje bilo to da on bude dobro.
Deda je bio gospodin, koji je svakog jutra, začešljan i uredno obrijan, odlazio do sela, na svom biciklu ili bez njega, po hleb i novine, najčešće Sportski žurnal.
Kao neko ko se u mladosti bavio fudbalom i gimnastikom, mnogo je voleo da prati sport.
Utorkom je na pijaci imao tezgu sa povrćem iz svoje bašte. Bio je vrstan poljoprivrednik, to su u selu znali svi. Svaki ulazak u njegovo dvorište podrazumevao je turu do bašte i plastenika, gde je sve bilo pod konac – lekcija o redu, radu i posvećenosti.
Voleo je da hrani svoje i tuđe mačke po tom istom dvorištu, govoreći: “One mi love miševi. A ovaj mali – ovolikog pacova uhvatio” – lekcija o zahvalnosti.
Veoma je vodio računa da uvek, svojim bližnjima i prijateljima, čestita rođendan. Propust u tom smislu za njega nije dolazio u obzir. To je bila lekcija o pažljivosti i ljubavi. Nedostajaće ti pozivi, uvek spakovani u svečani, najviši registar njegovog glasa iz kog je sipao najlepše želje i čestitke za svakoga od nas, njegovih.
Ove i još mnoge lekcije držao nam je, za svog života, Miroslav Stevanović, Miloševčanima poznatiji kao Pirmer.
Nikada se, sve do danas, nisam zapitao šta taj nadimak zapravo znači?
Pre no što ću uzeti da to proverim, razmišljam kako se neke pojedinosti iz komada “Moj deda je bio trešnja”, koji režiram u petrovačkom pozorištu, trenutno usko prepliću sa mojim životom.
Naime, naslovni lik ove drame, deda Otavijano, živi na selu.
Ima veliku, lepu baštu koju obrađuje.
U sedmom poglavlju – umire.
Vraćam misli na prvobitni kolosek.
Pošto mi manjka moje pameti, posežem za onom veštačkom i pitam je:
“Šta znači reč “pirmer” ?”
Nakon par trenutaka, dolazi odgovor:
“Ukoliko ste na ovu reč naišli u književnosti ili istorijskim zapisima, ona se gotovo uvek odnosi na uzor. Ako ste je čuli tokom partije karata, odnosi se na početni uslov za pobedu.”
“Zar da sad saznajem da mi je deda bio kartaroš ?”, pomislih, pa nastavnih da pišem mašini:
“Mog dedu su zvali Pirmer”.
Evo je ona opet:
“To je vrlo upečatljiv nadimak koji nosi snažan prizvuk starine i autoriteta. S obzirom na to da se takvi nadimci retko daju slučajno, on verovatno krije priču o tome kako su ga drugi doživljavali u njegovoj sredini.
Ako reč posmatramo kao stariji oblik reči primer, nadimak je mogao dobiti jer je bio čovek „za primer” – neko ko je bio moralni autoritet, najugledniji domaćin u selu ili onaj prema kome su se drugi ravnali.”
Pa jest’, tako je.
Istina.
Sve tačno.
Znaju ljudi, al’ zna i mašina:
Moj deda je bio Pirmer!
Neka mu je večno hvala.
Mir duši tvojoj, deda.
***
A sad kako je stvarno bilo – ono što mašina nije mogla da zna, ali jeste pop Gile, koji mi je prišao nakon opela:
Josip Primajer bio je fudbaler Novog Sada, Partizana, Vojvodine, Nima i jugoslovenski fudbalski reprezentativac i trener, šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka.
Po njegovom prezimenu, moj deda je dobio nadimak, ali su se, čestom upotrebom u govoru, među seljanima, iz reči Pirmajer, izgubila slova “a” i “j”, pa je ostalo samo Pirmer.
N. U.